2.7 C
Sarajevo
Ned, 11, 22

Mrtvo more ekonomske misli: Kada stvarnost iznenadi teoriju

Piše: Nebojša Katić

Tomas Karlajl, škotski mislilac iz XIX veka, u nekoliko svojih eseja ekonomiju je nazivao jadnjikavom naukom (dismal science). Njemu se pripisuje (verovatno pogrešno) i da je autor poznate pošalice na račun ekonomista po kojoj papagaj, kada nauči reči ponuda i tražnja, postaje ekonomista.

Bez ambicije da se u cinizmu takmičim s Karlajlom, u jednom dugom eseju od pre osam godina, kritikovao sam (pomalo rezignirano) skolastičke rasprave srpskih ekonomista. Kritikovao sam njihovo bekstvo s terena „primenjene” ekonomije u udobnu zavetrinu političke filozofije, ideologije pa i frazeologije. Iako je kritika bila oštra i neugodna, u njoj ni danas ne bih ništa promenio ali bih je, pravde radi, stavio u širi kontekst vezan za tužno stanje ekonomske nauke u svetu. Ovo je kratki izvod iz pomenutog teksta:

„Na mrtvom moru srpske ekonomske misli dominiraju tri grupe ekonomista koje se povremeno mešaju i preklapaju.

Prvi grupu čine rutineri i majstori opštih mesta. Oni nikada ne greše i sve što govore je tačno. Po njima, bolje je da država bude funkcionalna nego nefunkcionalna, bolje je da fokus bude na stvaranju vrednosti nego na raspodeli, bolje je da zaposlenost raste nego da pada, bolje je da se izvozi nego da se uvozi, bolje je da industrija jača nego da slabi, bolje je da se investira nego da se ne investira. Iako je sve tačno, ništa, ali baš ništa od ovih opštih mesta se ne može operacionalizovati i pretvoriti u ekonomsku politiku.

Drugu grupu ekonomista čine poklonici MMF-a, USAID-a, Svetske banke, itd. koji u ovim i sličnim institucijama vide nosioce svekolike ekonomske mudrosti. Ovi ekonomisti popunjavaju sva ključna savetnička, a često i ministarska mesta, njihov zadatak je da promovišu i sprovode politiku inostranih institucija, da govore o nužnosti i nepogrešivosti politike koja uvek i svuda insistira na maloj državi, na privatizaciji, na liberalizaciji i privlačenju stranih investicija. Stavovi ovih ekonomista su manje opšti, ali su reducirani – smanjiti javnu potrošnju i javni dug, uravnotežiti budžet, smanjiti subvencije, prodati javna preduzeća i… i dalje nema.

Treću grupu ekonomista čine ideolozi, ili možda bolje, ekonomski filozofi. Oni dominiraju univerzitetima, oblikuju javno mnjenje, promovišu (neo)liberalnu ideologiju i daju ključnu intelektualnu potporu politici kolonizacije koju sprovode već pomenute međunarodne organizacije. U javnim nastupima, ideolozi se najčešće ne bave konkretnim ekonomskim problemima „sada i ovde”; oni se bave teorijama i principima.

Za sve tri grupe ekonomista je karakteristično da potpuno ignorišu stvarnost, empiriju i ekonomsku istoriju. Ovde je reč samo o različitim pojavnim oblicima istog fenomena – o nedopustivom intelektualnom eskapizmu u banalnost, servilnost ili jalovu teoriju.

Idejna sterilnost uvek traži smokvin list, ona svoju ispraznost zaodeva učenošću. U tom smislu, teren političke filozofije je neodoljivo privlačan. Za razliku od surove ekonomije gde se morate suočavati sa stvarnim problemima, gde se moraju predlagati rešenja, gde se greši i gde su greške jasno vidljive, kao što je i bezidejnost jasno vidljiva, teren političke filozofije je oaza sigurnosti. Tu vladaju logički konstrukti i valjanost teorija se ne meri egzaktno. Reputacije se grade na elokvenciji, erudiciji i polemičkom daru, a ponekad i na goloj agresivnosti koja je sama sebi svrha. Na tom terenu se nikada ne može izgubiti, jer je u prirodi filozofije da ne nudi konačna rešenja. I one ideje koje stvarnost i iskustvo ubijaju, na terenu političke filozofije se uvek mogu oživeti i mogu trajati večno.”

  Nenadić: Predviđa se daljnji rast plaća u realnom sektoru - Business Magazine

Odvojenost od realnosti

Ako je za utehu ili opravdanje srpskim ekonomistima, ekonomska nauka je u krizi i samozadovoljnoj stagnaciji svugde, i to već više decenija. To ne smeta da se Nobelove nagrade za ekonomiju dele šakom i kapom. Odvojenost ekonomske nauke od realnog privrednog života je univerzalni fenomen koji se skriva na različite načine. Kao što srpski ekonomisti vole ideološku i narativnu sferu, tako svetski ekonomisti vole da svoju jalovost uvijaju u matematičku oblandu, stvarajući iluziju da je ekonomija egzaktna nauka. Nije lako suprotstaviti se tom trendu budući da je „matematičko-modelska” ekonomija uslov da radovi budu objavljeni u prestižnim časopisima, a bez toga je teško napraviti ozbiljniju akademsku karijeru.

Fenomen nasilne matematizacije ekonomije i kreiranje ekonometrijskih modela bez smisla nije od juče. Na taj fenomen je davno ukazao Vasilij Leontijev, nobelovac koji je ekonomskoj nauci podario izuzetno važnu i upotrebljivu input-autput sektorsku analizu i metodologiju.

Leontijev je pre četrdeset godina napisao pismo uredništvu uglednog (neekonomskog) časopisa Science (9. jula 1982.) u kome je ukazao na potpunu odvojenost ekonomije od života i empirije. On to ilustruje činjenicom da oko 54% svih radova objavljenih u reputabilnom American Economic Review sadrži modele bez ikakvih podataka i da se broj takvih radova neprekidno uvećava. Leontijev ukazuje da su stručni radovi puni matematičkih formula koje počivaju na proizvoljnim pretpostavkama iz kojih se potom izvlače irelevantni teorijski zaključci. Pri tome, modeli se podešavaju (parametarski „friziraju”) s idejom da potvrde zaključke koje su autori unapred doneli. Upozorenje Leontijeva nije pomoglo i trend matematičke mistifikacije se nastavio i dobio ubrzanje.

Ono što učeni profesori nisu videli ili nisu hteli da vide, videli su studenti. Protest protiv takve vrste učenja ekonomije započeo je u Francuskoj 2000. godine. Studenti su se pobunili protiv preterane upotrebe matematike, protiv potpune dominacije neoklasične teorije i neupotrebljivog ekonomskog obrazovanja. Pobuna je prerasla u pokret pod nazivom „Autistična ekonomija”. Pritisak studenata kao i dela stručne javnosti je prisilio francusku državu da naloži analizu ekonomskih programa. Zaključak analize (izveštaj Žan-Pol Fitusija) je da su studenti bili u pravu, mada to nije bitno promenilo način na koji se ekonomija i danas predaje u Francuskoj.

U anglosaksonskom svetu je tek traumatično iskustvo finansijske krize i Velike recesije (2008/2009) izazvalo intelektualnu reakciju… nakratko. Gledano kroz vizuru dominantne ekonomske doktrine i teoriju racionalnih očekivanja, taj finansijski slom nije nikako trebalo da se dogodi. Neuviđavna stvarnost je međutim iznenadila teoriju.

Više od decenije posle Francuske, i anglosaksonski svet se polako trezni i stvara pokret za novo promišljanje ekonomije (Rethinking Economics). Pokret se potom proširio i na druge delove sveta, ali nije stigao do blaženo izolovane Srbije, kao što nije stigao ni do većine država u tranziciji. Ilustracije radi, jedan od udžbenika po kome se makroekonomija uči u Srbiji napisao je Gregori Menkju, harvardski profesor, čija su predavanje studenti napustili u znak protesta 2. novembra 2011. Studenti su procenili da ekonomska stvarnost koju vide oko sebe nema veze s onom virtuelnom koju je čuveni Menkju propovedao.

  (VIDEO) Mujdža o Misimoviću: Kada nije išlo, onda se gleda svaka sitnica i nekad mu se to znalo zamjeriti kao i Džeki

Kao i svaka nauka i ekonomija se grana i specijalizuje i u tome nema ničeg spornog. Ponešto korisno i upotrebljivo se tu i tamo može pojaviti, ali je sve to uglavnom vezano za sferu mikroekonomije. Zanimljiva je i pojava da se ekonomisti već decenijama bave psihologijom i da izučavaju psihološke fenomene koji utiču na ponašanje aktera u ekonomskom životu. Ova vrsta znanja pomaže i da se građani, kao potrošači i podanici, lakše manipulišu. Trend je postao toliko popularan da danas i psiholozi mogu dobiti Nobelovu nagradu za ekonomiju poput Danijela Kanemana čija je knjiga Misliti brzo i sporo prevedena u Srbiji.

Zablude o inflaciji

I dok se ekonomisti bave svim i svačim, dok se ekonomija grana u raznim pravcima, ključni makroekonomski problemi ostaju otvoreni, ne dobijaju odgovor i ne pomažu ekonomskoj politici. Ekonomisti, na primer, ne uspevaju uverljivo da objasne razloge višegodišnje stagnacije produktivnosti uprkos uzletu informacionih tehnologija. Na drugoj strani, problemi koji su smatrani rešenim su ponovo tu. Ekonomisti su godinama živeli u naivnom uverenju kako su rešili veliki problem privrednih ciklusa i stvorili novi „neciklični svet” u kome privrede ostvaruju stabilan rast uz nisku inflaciju (tzv. great moderation). Velika recesija se i ovde narugala ekonomistima i označila kraj tog idiličnog sveta.

Ipak, najveći, ili bar najvidljiviji problemi vezani su za sferu monetarne ekonomije, pogotovo inflacije. Problem inflacije, fenomen koji prati ekonomiju od kada je sveta i veka, ostaje misterija i do danas. Taman kada su ekonomisti utvrdili da je tu sve odavno jasno i da je za inflaciju uvek kriva centralna banka i njeno prekomerno štampanje novca, stvarnost (od 2008.) ih je ponovo iznenadila. Uprkos besomučnom štampanju novca, inflacija je okasnila više od deset godina, što se ne uklapa u teoriju. A kada se inflacija prošle godine konačno pojavila na Zapadu, ekonomisti i centralni bankari su bili potpuno zatečeni ili su bar glumili da su zatečeni.

I ne samo da je analiza inflacije promašila, već s ogromnim zakašnjenjem ekonomisti počinju da otkrivaju da nisu razumeli ni sam proces kreiranja novca i da su živeli u višedecenijskim zabludama. Te zablude su naravno prenosili i na studente i na širu javnost. Tek odnedavno i tek ponegde, stidljivo i kroz zube, priznaje se da se novac zaista kreira ni iz čega, i da su poslovne, a ne centralne banke ključni kreatori novca. (Kreiranje novca „iz vazduha” je dugo i podsmešljivo tretirano kao nešto što dolazi iz sfere ekonomskih teorija zavere.)

  Firma “Bosfor Stil d.o.o.” iz Živinica isplatila financijsku pomoć svim svojim uposlenicima

Uprkos tome, monetarni udžbenici se ne prerađuju. Stari mitovi, koji se u ekonomiji nazivaju teorijama, ostaju na snazi kako se ne bi ugrozili interesi finansijskog sektora i kako bi svet destruktivnih, špekulativnih finansija neometano nastavio da cveta i potkopava ekonomske sisteme.

Ima li nade?

Ako je sve ovako sumorno, postavlja se pitanje šta je u korenu problema i zašto ekonomska nauka stagnira? Deo objašnjenja je vezan za činjenicu da je ekonomski sistem strahovito složen i dinamičan. U tom sistemu ne postoje zakonitosti kakve vladaju, na primer, u svetu fizike. Zakonitosti koje postoje su preopšte da bi se mogle egzaktno, matematički uobličiti. Sistem počiva na interakciji ogromnog broja aktera različite i promenjive snage koji se nekada ponašaju racionalno i predvidivo, a nekada ne.

Sve što se u okviru sistema zbiva je uvek politizovano i podložno vanekonomskim faktorima i manipulacijama. U tom smislu svaki pokušaj modeliranja ekonomskog života je nužno pojednostavljen, grubo reduciran i u pravilu je osuđen na neuspeh.

Ovi objektivni problemi dodatno su zatrovani ideologizacijom ekonomije kao nauke. Cilj je da se ponudi „naučno” pokriće za promovisanje privatnih ciljeva najmoćnijih interesnih grupa. Problem posrtanja ekonomije otuda je ogromnim delom vezan za sferu etike i intelektualnog (ne)poštenja. Ekonomija kao nauka ne može napraviti pomak sve dok je u službi moćnih interesa koji kontrolišu intelektualni i javni prostor. Konačno, ekonomisti nemaju previše interesa da bilo šta menjaju, budući da se karijere najbrže prave kada se slede interesi i novci moćnika.

Ako ekonomska nauka ne može da napravi iskorak, da li to znači i da su privrede osuđene na tavorenje i čekanje da se ekonomisti probude i izađu s novim idejama? Svakako ne. Istorija uči da ekonomska nauka u pravilu kasni za onim što se događa u privrednom životu. Srećom, privrede se mogu razvijati i onda kada ekonomska nauka stagnira ili čak šalje pogrešne signale.

Sudbinu privrede i njenog razvoja ne određuje kvalitet ekonomske nauke i učenost ekonomista. Nju određuje kvalitet tehnokratske, upravljačke elite koja je u stanju da usmerava ekonomiju oslanjajući se na empiriju, a ne na jalove teorije. Sva svetska iskustva – pozitivna i negativna – o tome ubedljivo svedoče. Uspeh Dalekog istoka najbolje ilustruje šta i koliko kompetentna upravljačka elita može postići kada ne naseda na vladajuće ekonomske narative i ne sluša strane suflere, kako se to dogodilo Istočnoj Evropi i Srbiji.

Izvor: RTS Oko

.fb-background-color {
background: #ffffff !important;
}
.fb_iframe_widget_fluid_desktop iframe {
width: 100% !important;
}

investitor.me

Koliko je koristan ovaj članak?

Kliknite na zvjezdicu da biste je ocijenili!

Prosječna ocjena / 5. Brojanje glasova:

Još uvijek nema glasova. Ocijenite prvi!

Pošto vam se svidio članak molimo da ga podijelite

Pratite nas na društvenim mrežama

Žao nam je što vam se nije svidio sadržaj. Možete li nam reći zašto?

Pomozite nam da unaprijedimo sadržaj!

Recite nam kako možemo unaprijediti ovaj sadržaj

Supported by TNT Grupacija
Mirko
Mirkohttps://javno.ba
Mirko je živa enciklopedija. Voli historiju, puno istražuje. Njegove zanimljivosti ostavljaju bez daha. Vrhunski je novinar i istraživač. Dugogodišnji je član TNT grupacije.

drugi upravo čitaju

MOŽDA VAS ZANIMa