ELVIR KRKIĆ, VOJNIK ARMIJE RBIH KOJI JE PREŽIVIO GENOCID U SREBRENICI I SPASIO JOŠ 39 LJUDI: NIKAD NISAM OSJEĆAO STRAH

elvir krkić, vojnik armije rbih koji je preživio genocid u srebrenici i spasio još 39 ljudi: nikad nisam osjećao strah

Preživio je genocid i spasio još 39 ljudi.

Nakon pada Srebrenice, Elvir, tada vojnik Armije Republike Bosne i Hercegovine, dobio je naređenje da ljude kroz šumu provede do slobodne teritorije. Šta je sve prošao na tom putu, koliko puta je direktno gledao smrti u oči, ispričao je za Faktor.

Prije početka agresije, Elvir je služio vojsku u Jugslovenskoj narodnoj armiji (JNA) u Crnoj Gori, a tu je i saznao da će biti rat, ali ističe, “nije znao da će JNA ubijati i opkoljavati ljude, no znao je da će to drugi raditi”.

– Bio sam u Plavu skoro dvije godine. Tu sam služio vojsku. Bio sam komandir karaule. Skinula se petokraka u to vrijeme. Onda su me zatvorili jedno desetak dana jer sam iznio svoje mišljenje. Poslije su me pustili i premjestili na drugo mjesto. Nisam očekivao da će JNA to uraditi. Bio sam dogovorio da idem za Vukovar. Pošao sam kao dobrovoljac negdje u novembru 91. Imao sam ideju do Bosne da se dograbim i neće me naći. Međutim kada su saznali da sam musliman, a i primjetili su moje namjere, vratili su me ponovo u komandu. Tamo sam bio dok nisam dobio dopust jednog čovjeka iz Izačića kod Cazina, bio je tamo kapetan, pomogao mi je da dobijem odmor, pa sam došao kući.

Dolazim kući i saopćavam da će biti rat. Brat nam je kupio puške. Bila su nas četverica tu. Oni su napali peti dan nakon što sam stigao kući. Mi smo se pripremili i otjerali ih. No poslije su došli sa tenkovima. Osamdeset posto sela se predalo. Mi nismo. Mi smo odatle otišli u Žepu. Avdo Palić je bio moj profesor u školi i otišli smo kod njega. Onda je došao dopis iz Srebrenice da se nas 17 naoružanih vratimo dole, i tako je i bilo – priča Krkić.

Pogledam, ono četnici tamo

U Armiji RBiH bio je sve vrijeme rata, a kada se dogodio najcrnji scenarij – pad Srebrenice, dobio je naredbu od komandira da skuplja ljude.

– Ja sam skupio ljude, njih desetak i pošli smo prema asfaltu. Za vrijeme rata ’93. dolazio sam tu po duhan i znao sam gdje je Kravica, znao sam put. I kažem ne treba da idemo Kravici, treba lijevo da se držimo. Sa ljudima sa početka kolone nisam mogao pričati, oni su svejedno otišli, a ja nisam htio. Vratim se i nađem opet grupu ljudi i na najgore mjesto udarimo. Svi su pobijeni osim mene. Tu su mi tečić, amidžić i zet poginuli.

Bio sam i ja ranjen. To je već peti dan, i stigao sam u Konjević polje. Pušku sam imao koja nije funkcionisala. Ugledao sam kuću u kojoj su ložili vatru. Prišao sam da zamijenim pušku. Uzmem automatsku s drvenim kundurom, svoju ostavim. Pogledam, ono četnici tamo. Otišao sam jedno 300 metara, a onda su oni počeli pucati. Neselektivno su pucali jer nisu znali gdje sam. I tako čitav dan. Dođem na Kušlat. Tu sam ostao, nisam mogao dalje da idem. Bio sam tu tri dana. Naišao sam na grupu ljudi. Opet su nas opkolili, svi su se predali, ja nisam htio. Ostao sam sam. Pucao na njih, oni na mene. Tako sam došao do Baljkovice. Tamo čujem da mi je otac rahmetli u šumi i vratim se. Nađem ga i dovedem. Bilo nas je 15-tak tu. Nisu imali oružje. Ja sam imao pušku, a jedan čovjek pištolj. I tako smo išli. Otišli smo u njihove rovove.

Ja sam otišao desno, a tu su se pojavili četnici, to je možda bilo 23. jula otprilike. Tu se priključila grupa od još 20 ljudi. Bili su tu u blizini, vidjeli nas i samo se zakačili. Sa 49 kilograma sam tada prešao. Išli smo sigurno neki 10 – tak dana. Sigurno osam dana ništa nisam jeo. Jeo sam gljive. Stavim ih u kesu da se malo skuhaju. Ali, ja i 39 ljudi smo uspjeli preći na slobodnu teritoriju.

To je to u kratkim crtama, između ovoga se dešavalo mnogo toga. Ali nisam imao straha, ne znam kako, ali nisam. Bio sam 100 puta u direktnim susretima sa četnicima, ranjen sam tri puta – prisjeća se Elvir suznih očiju.

S knedlom u grlu nastavlja…

– Zaspao sam na noć prije nego što ćemo preći na slobodnu teritoriju. Sanjao sam san. Dolaze dva doktora i nose mi bijeli hljeb. Ja kažem “što mi niste pogaču donijeli da se nahranim”. Kažu: “sutra ćeš ti na slobodnu teritoriju i jest ćeš”. Ja zbog tog sna nisam išao tu noć, rekao sam neću večeras.

Ujutro sam prešao u Nezuk. Išao sam duboko njihovom linijom, skrenuo lijevo i došao tu. Trebao sam da se vratim po oca rahmetli. Doveo sam ih na slobodnu teritoriju i pitao hoće li neko sa mnom po oca. Niko nije htio. Otišao sam sam. Našao sam oca i doveo ga. Prešao je sa mnom. Preselio je 11. Jula 2002. godine.

Brat mi je otišao 93. za Tuzlu. Trebali smo zajedno ići. Poginuo je. Svake godine kopam nekoga, ove godine tetića. Imao je 20 godina kada je ubijen. U ratu su mi poginula dva amidžića, ostali su svi vojni invalidi. Jedan je imao 18, jedan 19. Jedan je bio ranjen, čekao drugog brata, nije ga htio ostaviti, i tako su obojica ubijena – pojašnjava Krkić.

Sa suprugom i sinom otišao u Nizozemsku

U Armiji ostaje i po završetku rata, do 98. godine, a onda je sa suprugom i sinom otišao u Nizozemsku.

– Kad sam bio u Kladnju davali su mi da izaberem srebreni štit, 500 KM i tu pohvalnicu da sam bio u Armiji. Bio sam u teškoj situaciji, jer mi je plaća vojna bila 20 KM, a imao sam ženu i malo dijete. Oženio sam se u toku rata, dijete mi se rodilo 19. novembra 94. u Srebrenici. Nije bilo patosa u kući gdje smo živjeli. Skinem vrata i stavim sina tu. Izabrao sam pare zbog toga. Od Rasima Delića imam neku potvrdu da sam bio tamo. I da sam ratni vojni invalid, ali onda su oni meni to skidali nešto jer ne živim ovdje. Čuvam to da imam. Status da imam – govori Krkić.

Ranjavanje početkom agresije – 12. jula 92, došlo mu je na naplatu četiri godine poslije.

– Kada sam ranjen izvadili su geler. Ništa nije bilo uništeno. Niko mene nije operisao, da bi 96. u Armiji pao, imao sam neke bolove. Oni su mene u Tuzlu prevezli na operaciju. Meni su dva gelera ostala, išli su preko želuca. Meni je želudac pukao skroz. Imam još jedan dio gelera iza jetre. Rekli su da to neće dirati. Sve vrijeme je to bilo u meni, bolilo je to mene, ali sam razmišljao psiha, rat – prisjeća se Krkić.

U Nizozemskoj je radio kao općinski službenik 15 godina, zvanično je u penziji, a svo slobodno vrijeme koristi da dođe u domovinu i pomogne joj na razne načine.

– U Holandiji sam dobio i kćerku, diplomirala je ovih dana. Ponosni sam otac i suprug. Tamo je rođena, ali naučio sam ih ja bosanski, vole Bosnu. I tamo se borim sa našim udruženjem, napravili smo devet džamija kako smo otišli u Nizozemsku. Završio sam školu tamo, radio sam 15 godina u općini. Nije neka diploma ali sam uspio. Često dođem u Bosnu, uglavnom da dovedem ljude koji će ulagati tu, da se međusobom organizujemo pa napravimo nešto, i napravili smo mnogo toga, jer Bosna nas i sada treba – zaključuje Krkić.

hayat.ba

drugi upravo čitaju